Soba
je bila topla i čista, zavese spuštene, dve stone lampe upaljene – njena i
jedna preko puta pored prazne fotelje. Na vitrini iza nje bile su dve uske
čaše, gazirana voda i viski. Sveže kocke leda u kofi za led.
Meri
Maloni je čekala svog muža da se vrati sa posla.
Iznova
i iznova bi podizala pogled prema satu, ali bez anksioznosti uglavnom da bi
udovoljila sebi mišlju da sa svakim minutom koji prođe momenat kad će se ON
vratiti kući postaje bliži. Bilo je te blage sreće svuda oko nje i oko svega
što je radila. Pognutost njene glave, uzrokovana njenim nadvijanjem nad vezom,
je bila neobično mirna. Njena koža, jer je sada već bila šesti mesec trudnoće,
stekla je prozračan kvalitet, usne su joj bile meke, a oči, sa svojom novim blagim
izgledom, delovale su veće i tamnije no inače.
Kada
je sat otukucao deset minuta do pet, ona je počela da osluškuje i nekoliko
trenutaka kasnije, tačno kao i uvek, začula je gume na šljunku napolju, lupanje
automobilskih vrata, korake pokraj prozora i okretanje ključa u bravi. Položila
je vez pored sebe, ustala, i krenula ka njemu kako bi ga poljubila pri ulasku.
-
Zdravo
dragi. – rekla je
-
Zdravo.
– odgovorio je
Uzela
je njegov kaput i okačila ga u plakar. Onda im je napravila pića, nešto jače za
njega i slabije za nju. Ubrzo je ponovo bila u svojoj fotelji sa vezom, a on u
svojoj preko puta držeći usku čašu sa obe ruke tresući je tako da su kockice
leda zvonko udarale u zidove čaše.
Za nju
ovo je oduvek bilo najlepše doba dana. Znala je da on ne voli da priča pre no
što je prvo piće bilo ispijeno ali ipak ona je bila zadovoljena samim njegovim
prisustvom čak i u tišini nakon dugis sati samoće u kući. Volela je luksuz
prisustva tog muškarca i da oseti, kao što oni koji se sunčaju osećaju Sunce,
taj topli muški sjaj koji je dopirao do nje svaki put kad su bili sami. Volela
ga je zbog načina na koji je opušteno sedeo u fotelji, zbog načina na koji je
ulazio kroz vrata ili kako se kretao kroz sobu sporo krupnim koracima. Volela
je taj dubok intenzivan pogled u njegovim čima dok ju je posmatrao, neobičan
obliku sta, a posebno to što je svoj umora zadržavao za sebe, sedeći mirno u
tišini dok ga viski ne bi malo oslobodio.
-
Umoran
si dušo?
-
Da.
– rekao je – Umoran sam. – dok je govorio uradio je nešto neobično.
Podigao
je čašu i iskapio piće u jednom gutljaju iako je čaša još uvek bila do pola
puna. Nije ga gledala, ali je znala šta je uradio jer je čula udarac leda u dno
prazne čaše kada je spustio ruku. Zastao je na trenutak naginjući se napred u
fotelji, a onda je ustao i polako krenuo da naspe sebi drugo piće.
- Ja
ću ti nasuti! – viknula je skačući sa fotelje.
- Sedi.
– rekao je.
Kada
se vratio primetila je da je piće bilo boje tamnog ćilibara sa većom količinom
viskija.
- Dragi,
treba li da ti donesem papuče?
- Ne.
Posmatrala
ga je kako pije svoje tamno žuto piće i mogla je da vidi uljane kovitlace u
tečnosti jer je bilo izuzetno jako.
- Mislim
da je sramota – rekla je – da kad policajac postane senior kao ti, oni ga i
dalje teraju da čitav dan provede na nogama.
Nije
odgovarao, pa je ona ponovo sagela glavu I nastavila da veze, ali svaki put
kada bi podigao čašu da bi pio čula je udaranje kocki leda u zid čaše.
- Dragi,
– rekla je – rda li želiš da ti donesem nešto sira? Nisam spremila večeru jer
je četvrtak-
- Ne.
– rekao je.
- Ako
si previše umoran da idem negde – nastavila je – nije prekasno. Ima dosta mesa
u zamrzivaču, a možeš jesti baš tu bez ustajanja iz stolice.
Njene
oči su čekale odgovor, osmeh, blago klimanje glavom, ali on se nije obazirao.
- U
svakom slučaju – nastavila je – ću ti doneti sir I krekere prvo.
- Ne
želim ih. – rekao je.
Uznemireno
se promeškoljila u fotelji, njene krupne oči I dalje su bile uprte u njegovo
lice.
- Ali
ti moraš jesti večeru. Mogu je lako spremiti. Volela bih to. Mogli bi smo jesti
jagnjeće odreske i svinjetinu. Šta god ti poželiš. Sve je u zamrzivaču.
- Zaboravi
na to. – rekao je.
- Ali
dragi moraš jesti! Spremiću ti nešto svakako, a onda ti to možeš jesti ili ne,
kako god odlučiš.
Ustala
je spuštajući svoj vez na stočić pored lampe.
- Sedi.
– rekao je – Samo na trenutak, sedi dole.
Tek
tada je počela da oseća strah.
- Hajde,
- rekao je – sedi.
Polako
se spustila u fotelju posmatrajući ga sve vreme svojim krupnim očima ispunjenim
zbunjenošću. Završio je I drugo piće tako da je sada zurio u praznu čašu
nezadovoljno.
- Slušaj
– rekao je – imam nešto da ti kažem.
- Šta
dragi? Nešto nije u redu?
Postao
je potpuno nepokretan, cržao je glavu pognutu tako da je lampa osvetljavala
samo gornji deo lica ostavljajući bradu i usta u senci. Primetila je pomeranje malog
mišića pokraj njegovog levog oka.
- Plašim
se da će ovo za tebe biti veliki šok – rekao je – ali razmišljao sam o tome
jako dugo I odlučio sam da je najpravednije da ti odmah sve kažem. Nadam se da
me nećeš previše kriviti.
I
rekao joj je. Nije mu dugo trebalo, četiri ili pet minuta najviše, a ona je sve
to slušala mirno sedeći I posmtrajući ga sa blagim užasom dok se on udaljavao
sve više od nje sa svakom rečju koju je izgovorio.
- To
je to. – rekao je – Znam da ovo nije baš najbolje vreme da to ovo govorim, ali
jednostavno nije bilo drugog načina. Naravno davaću ti novac I pobrinuću se da
budeš zbrinuta. Nema potreba za velikom zbrkom i gužvom. Barem se tako nadam
jer to ne bi bilo dobro za moj posao.
Njen
prvi instinkt bio je da ne poveruje u to što je čula, da sve to odbaci. Palo
joj je na pamet da ceo ovaj razgovor nije bo stvarn, da ga je umislila. Možda
ako bi počela da priča o svojim poslovima i ponašala se kao da se ništa nije
desilo, kasnije kada se nekako probudi otkriće da se ništa od ovoga nije ni
desilo.
- Spremiću
večeru. – uspela je da prošapuće, i ovog puta je nije zaustavio.
Hodajući
preko sobe nije osećala da joj stopala dodiruju pod. U stvari nije ništa
osećalasem blage mučnine i želje za povraćanjem. Sve je bilo automatski –
silazak niz stepenice, paljenje svetla, duboki zamrzivač i ruka u njemu koja
uzima prvi predmet od mesa. Podigla ga je I pogledala. Bio je zamotan u papir,
pa ga je skinulai ponovo pogledala u predmet.
Jagnjeća
noga.
Znači
večeraćemo jagnjetinu. Nosila ju je uz stepenište držeći koščati kraj obema
rukama. Prolazeći pokraj dnevnog boravka videla ga je kako stoji pored prozora
leđima okrenut ka njoj I stala je.
- Za
ime Božije – rekao je čuvši je ali se ne okrećući – nemoj praviti večeru za
mene. Ja izlazim.
U
tom trenutki Meri Maloni mu je prilazila iza leđa i bez bilo kakvog
zastajkivanja zamahnula je velikom smrznutom nogom jagnjeta visoko u vazduh I
spustila je, najjače što je mogla, na zadnji deo njegove glave.
Delovalo
je kao da ga je udarila metalnom batinom.
Odstupila
je malo, čekajući, smešna stvar bila je to što je nastavio da stoji tako
narednih četiri ili pet sekundi nežno se ljuljajući. Onda je pao na pod.
Nasilnost
njegovog poda, buka, prevrtanje stola pomogli su joj da se povrati iz šoka.
Stajala je tu još koji trenutak, osećajući hladnoću I iznenađenost, zurila je u
telo držeći I dalje besmisleno parče mesa.u rukama.
U
redu, rekal je sebi. Ja sam ga ubila.
Bilo
je neverovatno kako je njen um odjednom postao bistriji. Počela je da razmišlja
vrlo brzo. Kao žena detektiva bila je dobro upoznata sa kaznom. No to je nije
doticalo. U stvari osećala je olakšanje. Sa druge strane počela je da
razmišljam o detetu. Šta kaže zakon o ubicama sa nerođenom decom? Da li će ih
ubiti oboje, i majku i dete? Da li će čekati do desetog meseca? Šta rade u
takvim situacijama.
Meri
Maloni to nije znala I zasigurno nije bila spremna da preuzme taj rizik.
Odnela
je meso u kuhinju stavila ga u pleh koji je ugurala u predhodno uključenu
rernu. Onda je oprala ruke I otrčala u sobu na sprat. Sela je ispred ogledala I
isprobavala izraze lica, dodirivala usne I lice. Pokušala je da se nasmeje ali
je izgledalo neprirodno. Pokušala je ponove.
- Zdravo
Seme. – rekla je vesolo, naglas.
Glas
joj je zvučao neprirodno takođe.
- Htela
bih malo krompira, Seme. Da i… konzervu graha.
To
je bilo bolje. I osmeh I glas su delovali mnogo bolje sada. Vežbala je još
malo, a onda je otrčala niz stepenice uzela kaput I izašla na zadnja vrata u
baštu a zatim I na ulicu.
Još
uvek nije bilo šest sati I svetla su u prodavnici još gorela.
- Zdravo
Seme – rekla je veselo, osmehujući se čoveku iza pulta.
- Dobro
veče gospođo Maloni. Kako ste?
- Volela
bih nešto krompira, Seme. Da i… konzervu graška.
Čovek
se okrenuo i dohvatio konzervu graška koja je bila na polici iza njega.
- Patrik
je odlučio da je umoran I da ne želi da ide nigde večeras. – rekla mu je – Mi
obično izlazimo na večeru četvrtkom pa me je zatekao bez povrća u kući.
- Želite
li onda I meso godpođo Maloni?
- Ne,
imamo mesa, hvala. Našla sam baš lepu jagnjeću nogu u zamrzivaču.
- Oh.
- Inače
ne volim da kuvam smrznuto, Seme, ali probaću ovog puta. Misliš li da će biti u
redu?
- Ja
lično – rekao je prodavac – ne mislim da to pravi bilo kakvu razliku. Želite li
ovaj Ajdaho krompir?
- Oh
da, to će biti odlično.
- Još
nešto? – upitao je prodavac naginjući glavu u stranu posmatrajući je ugodno – A
kasnije? Šta ćete mu dati kasnije?
- Pa
šta bi mi ti preporučio Seme?
Sem
je pogledao po svojoj radnji – Šta mislite o ovom lepom, velikom parčetu
čizkejka? Znam da on to voli.
- Savršeno
– rekla je – on ga obožava.
Kada
je sve bilo upakovano platila je, nabacila najširi osmeh I rekla – Hvala Seme.
Laku noć.
- Laku
noć gospodjo Maloni, I hvala vam.
A
sada, rekla je samoj sebi žureći nazad, sve što je radila sada bio je povratak
kući svom mužu koji čeka njenu večeru, I mora je dobro skuvati I učiniti je što
ukusnijom, jer je jadničak umoran I čak I ako bi kad dođe kući pronšla nešto
neobično ili tragično, ili strašno to bi za nju, prirodno, bio šok I ona bi
bila ophrvana tugom I užasom. Mada, ona nije očekivala da nađe bilo šta. Samo
je išla kući sa povrćem. Gospođa Patrik Maloni je išla kući noseći povrće u
četvrtak uveče kako bi skuvala večeru za svog muža.
Tako
je rekla sebi. Uradi sve kako treba I prirodno. Neka sve bude potpuno prirodno
I neće biti potrebe za bilo kakvom glumom.
Stoga,
kada je ušla u kuhinju na zadnja vrata, mumlala je melodiju za sebe I smešila
se.
- Patrik!
– pozvala je – Kako si dušo?
Spustila
je paket na sto I krenula prema dnevnom boravku, kada ga je videla kako leži na
podu prekrštenih nogu I izvrnute ruke ispod njegovog tela bio je pravi šok. Sva
stara ljubav I žudnja za njim nabujali su unutar nje, I dotrčala je do njega,
kleknula je pored njega I počela je nezaustavljivo da plače . Bilo je tako
lako. Glumma nije bila neophodna.
Nekoliko
minuta kasnije otišla je do telefona. Znala je broj policijske stanice I kada
se muškarac sa druge strane linije javio vrisnula je – Brzo! Dođite brzo!
Patrik je mrtav.
- Sa
kim razgovaram?
- Gospođa
Maloni. Gospođa Patrik Maloni.
- Hoćete
da kažete da je Patrik Maloni mrtav?
- Ja
mislim tako, - zajecala je – On leži na podu I mislim da je mrtav.
- Dolazimo
odmah. – rekao je muškarac.
Auto
je došao vrlo brzo, I kada je otvorila prednja vrata dva policajca su ušla.
Obojicu ih je poznavala, skoro da je poznavala sve policajce, I pala je pravo u
ruke Džeka Nunana histerično cvileći. Nežno ju je spustio u stolicu I tek onda
otišao da se pridruži drugom policajcu, koji se zvao Omali, pokraj Patrikovog
tela.
- Da
li je mrtav? – progovorila je kroz plač.
- Plašim
se da jeste. Šta se desilo?
Ukratko
im je ispričala svoju priču o tome kako je otišla do prodavnice I kako ga je u povratku našla
na podu. Dok je ona pričala, plakala I pričala Nunan je otkrio pramen kose na
kojem je bilo zgrušane krvi. Pokazao ga je Omaliju koji je ustao I otrčao do
telefona.
Uskoro
I drugi muškarci su počeli da ulaze u kuću. Prvo doktor, onda dva detektiva,
jednom od njih je znala ime. Kasnije, policijski fotograf je stigao I slikao
mesto zločina, a tu je bio I čovek koji je znao dosta o otiscima prstiju. Bilo
je dosta šaputanja I mumlanja pokraj leša, a detektivi su nastavili da pitaju
dosta pitanja. Ali su je uvek tretirali sa nežnošću. Ispričala je svoju priču
ponovo, kada je Patrik došao kući, a ona je vezla, kako je bio umoran I nije želeo
da ide nigde za večeru. Rekla im je kako je stavila meso u rernu I kako je na
kratko otišla do prodavnice jer joj je trebalo povrća I da ga je našla kako
leži na podu pri povratku.
- Koja
prodavnica je u pitanju? – jedan od detektiva je pitao.
Odgovorila
mu je, I on je došapnuo nešto drugom detektivu koji je automatski istrčao na
ulicu.
Za
petnaest minuta on se vratio sa stranicom beležaka, onda je bilo još više
komešanja I šaputanja. Kroz jecaje je čula neke od prošaputanih fraza … Želela
je da mu spremi dobru večeru… grah… čizkejk… nemoguće je da je ona…
Nedugo
posle fotograf I doktor su otišli, a druga dva muškarca su odneli leš na
nosilima. Onda je I čovek za otiske otišao. Dva detektiva su ostala kao I dva
policajca. Bili su neizmerno dobri prema njoj, a Džek Nunan ju je pitao da li
bi se bolje osećala kao bi otišla na neko drugo mesto poput kuće njene sestre
ili do njegove žene koja bi se brinula o njoj za ovo veče.
Rekla
je ne. Osećala se kao da ne bi mogla da se pomeri ni za jardu. Da li bi im
smetalo ako bi ostala tu gde jeste dok joj ne bude bolje? Nije se dobro
osećala, zaista nije.
- Zar
ne bi bilo bolje ako bi otišla u krevet onda? – upitao je Džek Nunan.
- Ne.
– rekla je, htela je da ostane tamo gde jeste, u svojoj fotelji, a kasnije kada
se bude osećala malo bolje možda će otići.
Tu
su je I ostavili I vratili se svom poslu, pretraživanju kuće. Ponekad bi je
jedan od detektiva upitao još poneko pitanje. Ponekad bi joj se Džek Nunan
obratio nežno u prolazu. Rekao joj je da joj je muž ubijen udarcem u potiljak
teškim tupim predmetom, najverovatnije od metala. Tražili su oružje. Ubica ga
je možda poneo sa sobom a možda ga je negde usput bacio.
- Dobo
poznata priča – rekao je – nađi oružje I naći ćeš ubicu.
Kasnije
joj je jedan od detektiva prišao I pitao je da li pepoznaje bilo koji predmet u
kući koji bi mogao biti iskorišćen kao oružje. Zamolio ju je da retraži kući I
kaže im ako bilo šta nedostaje, veliki ključ za matice na primer ili metalna
vaza.
- Mi
nismo imali nikakve metalne vaze. – rekla je.
- A
veliki ključ za matice?
Na
to pitanje im nije mogla dati odgovor jer nije bila sigurna da su imali takvo
nešto u posedu.
Potraga
se nastavila. Znala je da su policajci bili u bašti I svuda oko kuće. Mogla je
da čuje njihove korake na šljunku, a ponekad je čak I videla bljesak gorionika
kroz zavese. Bolo je kasno, skoro devet sati, primetila je. Četiri muškarca
koji su istraživali oko kuće su postajali su umorni I pomalo ogorčeni.
- Džek
– rekal je kada je policajac Nunan ponovo prošao pored nje – možeš li da mi dodaš
to piće.
- Naravno.
Misliš na ovaj viski?
- Da,
molim te. Ali samo malo, možda mi od toga bude bolje.
Dodao
joj je čašu.
- Zašto
ne naspeš I sebi jedno? – rekla je – Mora da si užasno iscrpljen. Molim te
uradi to. Bio se itako dobar prema meni.
- Pa - odgovorio je – nije baš dozvoljeno, ali
možda samo par kapi.
Jedan
po jedan svi su ulazili I uzimali malo viskija. Stajali su nespretno sa pićima
u rukama, ne osećajući se prijatno u njenom prisustvu. Pokušavali su da joj
iskažu utešne reči.
Nunan
je zalutao u kuhinju I rekao – Gospođo Maloni znate li da vam je rerna još uvek
uključena a meso je I dalje u njoj.
- O
blago meni. – rekla je – Zaboravila sam.
- Da
je isključim umesto vas?
- Oh
molim te Džek, to bi bilo divno od tebe
Kada
se Nunan vratio u sobu pogledala ga je svojim velikim suznim očima I rekla –
Džek Nunan?
- Da?
- Hoćeš
li mi učiniti uslugu, I ti I drugi?
- Možemo
da pokušamo gospođo Maloni.
- Pa,
- rekla je – vi ste svi tu dobri Patrikovi prijateljii pomažete da se njegov
ubica pronađe. Mora da ste užasno gladni do sad, dugo je prošlo od uobičajenog
vremena za večeru I znam da mi Patrik nikad ne bi oprostio, Bog ga blagoslovio,
da vas pustim da ostanete u ovoj kući a da vas ne udostojim pristojnom
gostoljubivošću. Zašto ne biste pojeli ono jagnje iz rerne. Do sad se valjda
dobro skuvalo.
- Ni
slučajno. – rekao je Nunan.
- Molim
vas – molila je – Molim vas jedite. Ja ne bih mogla ništa pojesti, zbog onog
što se desilo u kući, ali je u redu za vas. Bila bi to usluga meni ako bi ste
jeli. Nakon toga se možete vratiti poslu.
Bilo
je dosta oklevanja među policajcima ali su očigledno bilo veoma gladni I na
kraju su morali da odu u kuhinju I posluže se. Žena je ostala tamo gde je I
bila lušajući ih kroz otvorena vrata, njihove glasove duboke I traljave jer su
im usta bila puna mesa.
- Hoćeš
li još Čarli?
- Ne.
Bolje je da ne pojedemo sve.
- Ona
želi da sve pojedemo. Tako je rekla. Činimo joj uslugu.
- Uredu
onda, daj mi još malo.
- To
mora da je bila velika toljaga kojom je taj lik udario jadnog Patrika. – rekao
je jedan od njih.
- Doca
je rekao da mu je lobanja smrskana kao da je udarena macolom.
- Zato
mora biti lako pronaći je.
- To
je upravo ono što sam ja govorio.
- Ko
god da je to uradio, ne mogu je nositi sa sobom duže no što im je neophodno.
Jedan
od njih je podrignuo.
- Lično
ja mislim da je baš ovde u jednoj od prostorija.
- Verovatno
nam je tik ispred nosa. Šta ti misliš Džek?
U
drugoj sobi Meri Maloni se zakikotala…
Moj prevod priče Roalda Dala... pisan za sekciju iz engleskog i završen u 02:46 posle ponoći tako da ako ima nekih grešaka u pisanju ne zamerite... nisam tri dana spavala
Pozdravi od polu - mrtve Ane
XOXO
Muzička preporuka dana: Fleetwood Mac - Chain
Film koji vredi pogledati: Woman in Balck (onaj iz 1989)
